Korida i San Fermines de Pamplona

16 mar

POPULARNE MANIFESTACIJE U ŠPANIJI

 

Praznici u Španiji predstavljaju veoma važan deo njenog kulturnug života. Putem njih tradicija i folklor održavaju se na veoma spontan način. Kao što je to slučaj sa duhovnim praznicima, svako selo ili grad imaju i svoje svetovne svečanosti propraćene borbom bikova, igrama, muzičkim nastupima, procesijama, itd. Ako bi neko obilazio Španiju svakog dana bi u drugom mestu naišao na proslavu, i video bi da svi stanovnici učestvuju u njoj, što znači da u gradu nko ne radi i da su sve prodavnice i firme zatvorene. Upravo zbog toga turističke agencije često klijentima nude specijalne kalendare u kojima navode sve praznike u ovoj zemlji i datume kada se oni održavaju. Godišnje se slavi oko 4000 lokalnih praznika.

LOS SANFERMINES DE PAMPLONA

 

san ferminesOva svečanost odražava se početkom jula. Možemo reći da je fascinantna za ceo svet zbog koride. Svečanosti tokom dana su iste kao i u drugim delovima zemlje, ali vrhunac praznika jedinstven je. Može se reći da dan počinje tek uveče kada se posetioci spremaju za ono što Španci zovu ENCIERRO, odnosno kolektivnu koridu.

Veliki broj muškaraca beži ulicama Pamplone dok ih jure bikovi. Trka traje dva do tri minuta, osim ukoliko se nešto iskomplikuje. Nema potrebe da se učesnici negde prijave za to, dovoljno je da se pojave na stazi kojom će trčati.

Postoje i neka uputstva kako treba trčati z avreme koride. Neophodno je da svi budu u grupi, jer pojedinac bi mogao posebno da privuče pažnju životinje. Mora se voditi računa kuda se trči, da ne bi došlo do sudaranja i padanja. Ako neko padne, preporučuje se i da ostane na zemlji. U tom slučaju bik i neće obratiti pažnju na čoveka i projuriće dalje. Ali ako ustane, može slučajno da se nađe životinji na putu, ili čak da je time ispprovocira da ga napadne. Učesnici ne bi trebalo da iritiraju životinje, jer bi u suprotnom bili u opanosti. Navodi se da bikovi u stvari ne jure ljude, nego žele da iskoriste trenutak slobode i trče ulicama do mesta na kome će ponovo biti zatvoreni. Takođe, preporučuje se da posetioci ne trče za bikovima kako bi mirno posmatrali šta se dešava. Ovo može privući pažnju bikova i navesti ih da krenu da trče nazad. U tom slučaju ljudi su u opsnosti jer životinje neće napasti masu ljudi, ali one koji su sami, hoće.

I ova svečanost nastala je spontano. U početku su na trg izvođeni bikovi kako bi ih judi videli, i radnici zaduženi za njih, proveli bi ih kroz grad, u kome se u to vreme ne bi odvijao saobraćaj. Međutim vremenom kod ljudi se javila potreba da to učine interesantnijim, pa su počeli da trče oko i ispred bikova. Vremenom ovo se pretvorili u masovnu zabavu kakva nam je danas poznata.

Za ovu priliku Španci se posebno odevaju. Svi su obučeni u belo, i nose jedan crveni detalj. To je marama koju vezuju oko vrata ili za pojas. Čak i oni koji samo dođu da gledaju, budu tako obučeni.

KORIDA

koridaKorida ili takođe borbe s bikovima je tradicionalna predstava koja se izvodi  u Španiji i Portugalu i u nekim zemljama Latinske Amerike.

U vezi sa njenim održavanjem postoje suprotstavljena mišljenja. Neki smatraju koridu nacionalnom zabavom i sportom, dok  mnogi misle da je to nehuman tretman životinja, čiji je cilj samo mučenje bikova. Samo u Španiji je u 1700 borbi sa bikovima godišnje grubo ubijeno oko 10 hiljada bikova.

Postoje razne teorije o tome kako se spremaju bikovi za koridu. Borci za prava životinja stalno ističu kako su bikovi mučeni pred sam početak borbe. Tvrde da ih drže u mraku, da im ne daju hranu i vodi, da ih  nemilosrdno biju. Zapravo potpuno iscrpe životinju, a onda je puste u arenu. Nakon takve torture životinje se ponašaju izgubljeno, uplašeno i uznemireno trče po areni, a gledaocima koji su udaljeni to ponašanje deluje nasilnički, i zapravo misle da bik pokušava da napadne čoveka.

Učesnici ove predstave, nazivaju se toreadori (glavni učesnici koride koji zabavljaju publiku)  i matadori (ubijaju bika mačem).

On su u prošlosti imali veliki ugled u društvu i bila je čast boriti se s bikovima. Obično su bili omiljeni kod žena i zaradjivali su mnogo novca. Ali ako bi bili povredjeni i povlačili se iz posla, brzo bi ih narod zaboravio. O njima su nastajala i književna dela.

Tzv. «nacionalna svetkovina» (Corrida de toros) izaziva mnogobrojne polemike. To je vrsta spektakularne ceremonije koja nalazi svoje korene u starim mitovima Sredozemlja koji aludiraju na borbu između čoveka i životinje.

Po definiciji, korida je sportski spektakl u kome se takmiče jedan ili više takmičara sa bikom. Po tradiciji to je kombinacija ritualne opasne borbe i želje za slavom. Bik se ubija na hrabar i estetski prihvatljiv način. Ovakve borbe su karakteristične za Španiju ali se održavaju i u Meksiku, nekim delovima Francuske i Portugalije. Tragove koride nalazimo još u antičkom dobu (oko 2000.g. p.n.e.) kada su se mladići i devojke borili protiv bikova (na Kritu i Knososu) a na Iberijsko poluostrvo je donose Mavari. U prvo vreme bikovi su se ubijali ritualno, a takmičari su jahali konje. Vremenom se korida menja, uvode se mač (estoque) i ogrtač crvene boje (mulleta).

Korida se najčešće održava oko 17:00, i u njoj učestvuje šest bikova, tri matadora i njihovi pomoćnici (picadores, banderilleros). Matador nosi skupocenu odeću koja se sastoji od svilene jakne protkane zlatom, uskih pantalona i specijalne kape (montera). Ova odeća se naziva «traje de luces» (odeća svetlosti). Matadori su slavni i bogati ljudi. Jedan od najpoznatijih je bio Juan Belmonte. Postoje i žene matadori kao Conchita Citrón.

Advertisements

Flamenko

16 mar

FLAMENKO

Flamenco              Flamenko je španski nacionalni ples koji        predstavlja sastavni deo svih svečanosti. U  početku njegove jedine elemente činili su  glas i dlanovi, a kasnije se priključuje i gitara, a potom i udaranje potpeticama što se zove el zapateo.

Ovaj ples u sebi ujedinio je mnoštvo elemenata iz različitih kultura –  indijske, arapske, jevrejske, grčke, španske… To je sasvim prirodno s obzirom na to da su se na teritoriji Španije vekovima smenjivali osvajači, i svaki narod ostavio je traga u istoriji i kulturi ove zemlje, a i sami tvorci flamenka, usvajali su uticaje naroda sa kojima su se mešali lutajući po svetu.

 Flamenko su stvorili Cigani sa juga Španije, koji su došli u Andaluziju u XV veku. Veruje se da su došli sa teritorije koja danas pripada Pakistanu. Razlog za napuštanje dotadašnje domovine bili ratovi i napadi osvajača. Plemena kralja Sida preselila su se u Egipat, odakle su kasnije proterana.

Budući da su bili svesni da nigde neće biti dobrodošli zbog toga što ih je preveliki broj, rešili su da se podele u tri manje skupine i da svaka krene svojim putem. Jedna grupa uputila se ka Španiji i Francuskoj. Vodje Cigana, sinovi kralja Sida, latinizovali su svoja imena, tako je Pamuel postao Manuel, András – Andrés, a Sindél – Miguel. Prvi dokumenti koji ukazuju na njihovo prisustvo u Španiji nastali su polovinom XV veka.

Smatra se da su se do kraja XV veka bavili stočarstvom i raznim  zanatima. Vodili su nomadski način života. Upravo zato, sele se sa jedne teritorije na drugu, sakupljajući elemente različitih kultura i objedinjujući ih u svojoj muzici. Tako Andaluzija postaje idealno podneblje za njih, jer tamo pronalaze ostatke viševekovne mešavine hrišćanske, arapske i jevrejske kulture.

Ubrzo nakon dolaska Cigana Kolumbo otkriva novi kontinent. Kraljevi smatraju da je to znak da Španiju treba pretvoriti u jednu od najjačih imperija u svetu, a samim tim i očistiti je od svih naroda koji nisu pravi Španci. Tada počinje progon Jevreja, Muslimana i pokrštenih naroda, jer se smatralo da iako žive u Španiji, poštuju veru i običaje naroda, ipak nisu sve to iskreno prihvatili i u duši su ostali neprijatelji Španaca. Medju nepoželjnima bili su i Cigani.

Oni se sklanjaju iz gradova i sela, beže sa proteranim narodom u nepristupačne krajeve i žive po šumama i pećinama. Tamo nastavljaju da neguju flamenko, i da pevaju na jeziku koji je predstavljao mešavinu španskog i ciganskog. Njihove proslave održavale su se u tajnosti. Medjutim bogataši su ih često pozivali na svoje zabave kako bi razonodili goste. Iako ih nisu prihvatali kao članove društva, voleli su njihovu muziku. Ta muzika bila je tužna i govorila je o nesrećnoj sudbini jednog naroda, koji je nazabavama uveseljavao goste govoreći o njihovoj okrutnosti i nepravednosti, ali na jeziku koji oni nisu razumeli.

Vežbe iz prevođenja

16 mar

LAS INQUIETUDES DE SHANTI ANDÍA,

 Pio Baroja

Cuando cambia el tiempo, experimento la nostalgia de sentir la paz profunda del mar, de su abandono y soledad. Entonces voy a pasearme por la playa de las ánimas, y contemplo, como si fuera por primera vez en mi vida, las tres rayas de espuma de las olas que rompen en la arena.

En la primavera me produce una gran alegría. En otoño, una gran tristeza, tan extraña, que me parece que sería muy desgraciado si no la sintiera alguna vez.

En estos días de noviembre, cuando vuelve la humedad y el dominio del gris, cuando vuelven las línes vagas y borrosas y vuelve el silbar agudo del viento, cuando el arroyo Sorguiñerreca semeja un torrenta, entonces me gusta pasear por la playa y saturarme de la enorme melancolía del mar y empaparme en su gran tristeza.

Luego, cuando ya estoy saturado de espumas, de olas, de gemidos del viento, subo por la Cuesta de los Perros hasta lo alto de las dunas, y avanzo por entre los maizales. Allá está la aldea tranquila donde vivo, allá están los míos. Voy acercándome a mi casa. La familia, en estos días de invierno, reunida en la cocina, delante del hogar, me espera.